Dok su se maturanti spremali za jedno od najvažnijih večeri svog života, matursku večeru, Sokobanja je od njihove proslave uspela da napravi temu koja je zaposela skupštinsku govornicu, društvene mreže, lokalne medije i kafanske i čaršijske razgovore.
U vremenu kada se naša banja polako priprema za novu turističku sezonu, kada privatni izdavaoci smeštaja sa dozom strepnje osluškuju telefon i proveravaju rezervacije, ugostitelji računaju dane do prvih većih gužvi, a građani između dve servisne informacije pokušavaju da zapamte u kom delu varoši danas nema vode, čovek bi pomislio da će glavne teme biti infrastruktura, turizam, razvoj ili makar neka od onih stvari koje traju duže od jednog večernjeg izlaska.
Međutim, Sokobanja je ovih dana uspela da uradi nešto nesvakidašnje, da od maturske večere napravi temu meseca.
Ne pamtim da je u poslednje vreme ijedna mala lokalna tema sa toliko uspeha zauzela javni prostor. Uključujući skupštinsku raspravu, društvene mreže, lokalne medije, roditeljske razgovore, komentare na Fejsbuku i čaršijske podsmehe. U jednom trenutku stekla sam utisak da ne postoji nijedan veći problem Sokobanje, sem tog ko plaća večeru… Ko to briše velike probleme, ko spinuje?
Kako je sve počelo
Pojavila se ideja da opština finansira matursku večeru. Da živimo u nekom mirnijem i normalnijem društvu, verovatno bi se cela priča ubrzo završila. Jedni bi odobravali, drugi negodovali, treći slegali ramenima, a maturanti nastavljali da razmišljaju o haljinama, odelima i fotografijama.
Međutim, Srbija već dugo nije mesto u kojem bilo koja javna odluka ostaje samo ono što jeste. Kod nas gotovo svaka stvar dobije dodatno značenje. Javi se skriveni motiv, politička pozadina ili teorija o tome šta se zapravo krije iza svega. Tako je i maturska večera prestala da bude večera, već simbol.
Za jedne je postala znak brige za roditelje, dok za druge primer populizma, a za treće dokaz da su prioriteti odavno pomešani. Mnogi su pak rekli da je to samo još jedan predizborni gest kakve smo već viđali.
Saopštenje nastavnika pročitalo skoro 100 000 ljudi
I sad, možda bi sve i ostalo na nivou uobičajene lokalne halabuke koja se odvija u skupštini na poprilično sniženim nivoima komunikacije, da se nisu oglasili nastavnici srednje škole. Njihovo saopštenje, izdato nakon završetka maturske večere, prenela je i Sokolica putem svojih kanala, a videlo je čak 99 518 ljudi u ovom trenutku.
Ovo saopštenje je bilo zanimljivo ne samo zbog političkih ocena koje su izazvale pažnju javnosti, već i zbog jednog mnogo važnijeg pitanja koje je ostalo da lebdi iznad cele priče: Šta su zapravo prioriteti jedne zajednice?
Ako škola nema dovoljno sredstava za osnovne potrebe, ako se godinama govori o infrastrukturi, ako se građani svakodnevno susreću sa kvarovima, radovima, prekidima vodosnabdevanja i svim onim sitnim neprijatnostima koje su postale deo svakodnevice, onda je sasvim prirodno da se pojavi pitanje da li su jednokratne pomoći zaista ono što nam najviše nedostaje. I šta takve pomoći uopšte mogu da reše?
Možda je pak dobra ideja da se skupština ubuduće odriče svih svojih dnevnica, a ne samo zakuske, te da sredi salu za fiskulturu od tih donacija ili pak neko drugo pitanje od važnosti. Svesni smo svi i toga da se matursko veče dugo planira i da deca dobijaju džeparac rođaka, da se porodični budžet prilagođava, pa se čak i pozjamljuje ako treba, ali se uvek nađu sredstva za ovaj bitan dan.
Istovremeno, sa druge strane, bilo je i reagovanje roditelja povređenog dostojanstva. Usledilo je kao daleko emotivnije i manje institucionalno, ali zasnovano na sličnoj pretpostavci, da iza cele priče postoji nešto više od same želje da se pomogne.
I tu dolazimo do možda najzanimljivijeg dela ove male sokobanjske drame. Niko zapravo nije raspravljao o večeri. Raspravljalo se o namerama, o politici, dostojanstvu, budžetu, poverenju i o izborima. Večera je bila samo povod.
Priča nosi Nušićev šmek
Cela ova priča neodoljivo podseća na Nušića, zar ne? Škola i nosi njegovo ime. Teško je zamisliti boljeg hroničara društva u kojem nekoliko sati provedenih za svečano postavljenim stolovima preraste u nekakvu javnu debatu.
Dok su odbornici govorili, nastavnici pisali saopštenja, roditelji odgovarali, mediji prenosili, a društvene mreže proizvodile nove i nove komentare, maturanti su radili ono što maturanti rade već generacijama, opraštali se od jednog dela života i radovali se sledećem.
Možda je zato najlepša ironija cele priče upravo u tome što će se većina nas za nekoliko godina teško setiti ko je šta rekao, ko je bio za, a ko protiv, ko je održao govor, a ko napisao saopštenje. No, maturanti će se zasigurno sećati svoje večeri.
Koliko košta maturska večera? Po svemu sudeći, mnogo manje nego rasprava o njoj.
Mišljenja izneta u kolumni pripadaju autoru i ne moraju odražavati stavove redakcije.
Pročitajte još i kolumnu o kraljevskoj tituli banja ili kolumnu o promenadi.
