U avgustu prethodne godine odgledala sam monodramu „Milunka Savić“ , koju je izvela Vesna Stanković u Sokobanji. Tom prilikom, pod snažnim emocijama, napisala sam kratak lični osvrt i objavila ga na svom Fejsbuk nalogu. Danas ga, kao podsećanje na predstavu i lični doživljaj koji je u meni ostavila, objavljujemo na Sokolici.
Tekst je objavljen 28. avgusta 2025. godine.
Monodrama „Milunka Savić“
Možda smo u današnjem svetu sveopšteg ludila na trenutak zaboravili ko smo, odakle potičemo i ko su nam preci? Možda smo čak zaboravili i da smo ljudi…
U ambijentu borove šume osvežena letnjim povetarcem, imala sam nedavno privilegiju da odgledam sjajnu monodramu „Milunka Savić“ u izvođenju Vesna Stankovic , što je bilo upravo jedno veliko osveženje letnje avgustovske večeri.
Glumica je odlično dočarala život naše heroine, govoreći publici iz prvog lica.
Kroz ratne strahote i iskušenja koja je istorija zadala našoj zemlji, ili smo pak mi njoj, uspela je da nas podseti na davno zaboravljene vrednosti. To su čojstvo, junaštvo, predanost, ljubav prema domovini i smisao života pronađen u humanoj pomoći drugome.
Foto: Marika Živković – Predstava „Milunka Savić“, na sceni glumica Vesna Stanković
Na trenutke mi je izazivala osmeh, kroz apsurde nepravdi i komične obrise tragedija, a onda bi me iznova uvodila u dubinu bola, uz tišinu hladne noći, muk publike i lavež pasa oko pozornice.
Predstava me provela kroz gotovo sve emocije. Evocirala uspomene na partizanska pripovedanja mog dede pred spavanje, vratila me u školske dane i čitanke sa pričama o pravdi i požrtvovanju, podsetila na porodične priče o pradedi koji je radio u lečilištu u Bizerti. Na temu Bizerte je naša biblioteka pre sedam godina priredila jednu od najboljih izložbi ikada. Takođe, podsetila me na moj nedavni obilazak Krfa, ostrva Vido i plave grobnice. Na kraju, zadala mi je suze, na pragu susreta ostataka kolektivnog patriotizma sa nemoći današnjih prilika.
Ovo nije predstava za one koji ne poznaju i ne vole istoriju. Nije za one koji nisu preferirali ratnu tematiku ni u filmovima, ili ne shvataju i ne doživljavaju pojam rodoljublja.
Kada se stavi u kontekst trenutnih dešavanja na globalnom nivou, ili pak aktuelnih prilika borbe u našoj zemlji ili čak lične borbe same glumice, predstava postaje još potresnija i snažnija.
