Jutro je njen jedini neukradeni dašak slobode. Odlazi na reku sama. U jednoj ruci papirna šolja kafe koja greje dlan, na drugom ramenu ceger, a na glavi šešir i sunčane naočare kao blagi štit od sveta.
Kreće se užurbano, poznatim korakom, stazom koja nepogrešivo vodi do omiljene stenovite plaže – Šes kace.
Svet danas brza, a ona u njemu još brže. Nema vremena za sve ono što bi želela, nema ga često ni za najmilije, ali ga najviše uskraćuje sebi.
Zato joj tih jutarnjih sat i po na Moravici ne dođe samo kao odmor. Više je to mali svojevrsni povratak sopstvenom biću, daleko od tašte buke, obaveza i neprekidnog ritma u kojem čovek lako zaboravi da postoji i izvan onoga što „mora“.
Traži svoj tračak spasa u prvom zraku sunca koji se spusti s planine Device i uplete joj se u kosu.
Ujutru je na reci potpuni mir. Stene još nisu upile dnevnu vrelinu, a rečni tok još nije prekinut stotinama dečjih skokova i uzvika. Tada Moravica pripada samo onima koji umeju da je slušaju i prigrle. Sedi kraj nje i raspreda sopstvene misli uz lagani smiraj vode.
Na trenutak, čini joj se da reka postoji samo zbog tih njenih sat i po čistog postojanja.
Regeneriše se. Upija zelenilo koje je okružuje, udiše oštar rečni vazduh snažno, kao da ga prvi put primećuje, pa započinje svoj privatni ples u hladnoj vodi. Prija joj ta svežina, iako se naježi pri prvom dodiru. Dok pliva, sluša prvu jutarnju muziku zrikavaca, pogledom isprati ponekog leptira u letu, a nekada i „gospođu“ zmiju koja bez žurbe prođe svojim putem, podsećajući je da je tu samo gost.
Moravica nije samo reka
I baš taj predeo, to parče prirode i tišine, niko ne može da joj oduzme.
Moravica za nas nikada nije bila samo reka. Za Sokobanjce, ona je svedok odrastanja, mesto prvih dokazivanja i malih, ličnih pobeda.
Naslušala se ova voda godinama svega, od dečjeg dovikivanja sa stena, tajni koje su ostajale sačuvane između korita i obale, do prvih stidljivih simpatija i smeha generacija koje su upravo na njoj učile da plivaju i da se ne plaše dubine.
Stariji meštani još pamte vreme kada do Kaca nije bilo stabilnog rukohvata i kada su do ove plaže silazili samo najodvažniji. Danas je ona najlepše dečje igralište koje je sama priroda izvajala. Deca tu biraju mesta za skok, penju se po glatkom kamenu, prskaju i ispituju granice sopstvene hrabrosti, učeći da procene visinu, dubinu i sopstveni korak.
U tome je najveća vrednost ovog mesta, jer jedna ista stena može u istom danu da bude i utočište umorne žene koja tragom tišine traži mir, i živopisna pozornica nečijeg bezbrižnog odrastanja.
Foto: Redakcija Sokolica – Plaža Šes kace na Moravici u Sokobanji
Šta je danas mera luksuza?
Danas mera luksuza više nisu skupi automobili, kvadratni metri nekretnina, markirana garderoba ili dragoceni nakit. Danas je jedini, pravi životni luksuz šta?
Vreme koje uspevamo da poklonimo sebi odavno je postalo vrhunski luksuz modernog doba. Bogatstvo je imati sat i po mira u kojem ti niko ništa ne traži. Imati tišinu koju ne moraš nikom da objašnjavaš i pravdaš i privilegiju da istupiš iz svog kalendara, nakratko.
Kada je tačno slobodno vreme postalo prestiž koji se ne kupuje novcem, već otima od svakodnevice? Kada smo tačno poverovali da je bogatstvo ono što posedujemo? Kada smo zaboravili da je jedina prava imovina ono što poklanjamo svojoj duši?
Priroda, za razliku od sveta koji smo sami sagradili, još uvek zna kako da nam to vreme vrati.
Koliko vredi sopstveni sat na reci? Ujutru, dok svet još spava, Moravica prirpada samo onima koji znaju da se zaustve na tren.
Jutarnja tišina, kafa i zagrljaj reke pripadaju samo njoj. Zato je ujutru, pre nego što se svet probudi, ona vladarka svoje omiljene obale – Prva dama Kaca.
