Da li znate ko su bili najveći junaci istočne Srbije?
Junak nije samo figura iz bajke ili Marvelovog filma. Junak je hrabrost, odgovornost, ispravan stav i upornost u borbi protiv zla i žrtva za opšte dobro. Dok današnji svet gleda natprirodne filmove i fiktivne spasioce planete, naša bogata i teška istorija nudi nam junake koji su hodali ovim krajevima, disali isti vazduh, i padali za slobodu.
A najveći među njima rođen je u blizini Sokobanje, oko 1780. godine, u mračnom vremenu turske okupacije, Hajduk Veljko Petrović.
Lenovac – selo koje čuva tragove junaka
Tridesetak kilometara vazdušnom linijom od Sokobanje, pod planinom Tupižnicom i blizu Grliškog jezera, nalazi se Lenovac, rodno selo Hajduk Veljka. Nekada rudarsko i stočarsko, danas deli sudbinu mnogih sela istočne Srbije. Posle Drugog svetskog rata imalo je preko 3.000 stanovnika, devedesetih više od 300, a prema poslednjem popisu iz 2022. godine samo 96.
Lenovac živne tek leti, tokom Hajduk Veljkovih dana, najstarije kulturno-sportske manifestacije Zaječarskog kraja. Tad se ponovo čuju zvuci hajdučkih disciplina: bacanje kamena s ramena, prenošenje balvana, rvanje, skok u dalj, nadvlačenje konopca, bacanje potkovice, trčanje, penjanje… Kao da selo nakratko oživi svoj stari duh.
Od pastira do legendarnog vojvode
Bezbrižni dani odrastanja na selu, čuvanje stoke i lov na divlje svinje, uz junačke priče, pesme i muziku, brzo su prekinuti. Kao mladić, braneći sestru, ubio je dva Turčina i morao da pobegne u šumu u hajduke. Takve sudbine tada nisu bile retkost.
Najpre je kratko služio kod čuvenog odmetnika od turske vlasti Osman-paše Pazvanoglua u Vidinskom kraju, zatim se pridružio ustaničkoj vojsci. Bio je u četama Stanoja Glavaša i vojvode Dušana Vulićevića. U borbama za Beograd 1806. istakao se hrabrošću i postao buljubaša.
Foto: Redakcija Sokolica – Česma Veljka Petrovića u Sokobanji
Kada se vratio u rodni kraj, započeo je gerilsku borbu protiv brojnijeg neprijatelja i stekao slavu u ovim krajevima. Od 1809. do 1811. kao vojvoda banjski više puta je odbranio Sokobanju od Turaka i ostao zapamćen kao njen nezamenjivi štit.
Učestvovao je u bici na Čegru, a posle ranjavanja kod Varvarina 1810. odlikovan je ordenom za hrabrost. Godine 1811. Karađorđe ga je imenovao za vojvodu Negotinske nahije.
Njegove reči i danas odzvanjaju:
„Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“
I tako je i bilo. Poginuo je u odbrani Negotina, jula 1813. godine, sa samo 33 godine. Sahranjen je u negotinskoj crkvi.
Čučuk Stana – žena koja je išla rame uz rame sa junakom
Veljko se ženio dva puta. Najpre Marijom, rođakom žene Stanoja Glavaša. Druga žena bila je čuvena Čučuk Stana, njegova ženska verzija, žena izuzetne hrabrosti i snage.
„Hajduk u suknji“, kako su je zvali, bila je majstorski vešta u sedlu, precizna s puškom, borbena, neustrašiva. Četiri puta ranjena u borbama, a ipak uvek uz Veljka. Posle njegove smrti nastavila je borbu sve do sloma ustanka.
Odbijala je mnoge prosce, uz reči da će se udati samo za junaka. Na kraju se udala za grčkog ustanika Jorgakisa Olimpijosa, kojem je rodila troje dece. On je poginuo ratujući protiv Turaka u Moldaviji, a Stana je poslednje godine provela je u Atini, gde je i sahranjena 1849. godine.
Na Ozrenu, na izletištu Očno, prostire se velika livada u čijem se središtu uzdiže ogromna, zagonetna stena. Deluje kao da je iznikla niotkuda, a po lokalnim predanjima upravo ona je bila Ljubavna stena Hajduk Veljka i Čučuk Stane.
Kušlja – konj koji je postao legenda
Baš kao filmski junaci, i Veljko je imao vernog pratioca, svog konja Kušlju.
U zapisima se navodi da je bio najbolji i najslavniji srpski konj. Ovog krupnog konja prisvojio je posle pobede nad Osman-pašom 1807. i od tada su bili nerazdvojni.
Foto: Redakcija Sokolica – Hajduk Veljkova česma u Sokobanji
Veljkov teatralni ulazak u bitku na sivomrkom konju bio je prizor koji se pamti. Po predanju, Kušlja je bio borbeni konj kakvi se ne rađaju često. Mijenjao je pravac i brzinu u trku, klečao da izbegne sablju, spasavao jahača iz bezbroj opasnosti.
Posle Veljkove smrti ponovo je dospeo u turske ruke i od tada mu se gubi trag.
Hrabrost koja je prevazišla vreme
Veljko je bio visok, mršav, duguljastih obraza, širokih usta, sa malim brkovima i nakrivljenim nosem. Bio je preke naravi i nije trpeo autoritet, ali njegova hrabrost i vojna veština daleko su nadjačavale sve mane.
Srpske vojvode govorile su jednoglasno da je bio najveći hajduk svog vremena.
Njegov prijatelj i savremenik Vuk Karadžić zapisao je možda najjaču ocenu njegovog lika:
„U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti!“
Njegova hrabrost opevana je u lirskim i epskim pesmama, a Stevan Stojanović Mokranjac posvetio mu je čuvenu „Šestu rukovet“.
Hajduk Veljko je ostao mnogo više od istorijske ličnosti. Postao je simbol narodne borbe i junak koji i danas inspiriše. Setite se toga sledeći put kada zastanete ispred njegove spomen-česme na Vrelu ispod parka Borići u Sokobanji.
Pročitajte još i sve o Amamu u Sokobanji