Davne 1914. godine, dok se nad Evropom nadvijao mrak Prvog svetskog rata, čuvena srpska književnica, intelektualka i prva žena akademik, Isidora Sekulić, pronašla je svoje utočište i inspiraciju u miru i vazduhu Sokobanje.
Došavši po savetu lekara kako bi lečila pluća, Isidora Sekulić je ovde, daleko od gradske vreve, otkrila mesto gde se, kako je govorila, srce odmara.
Sokobanjske planine, guste šume i „ruža vetrova“ učinili su da se književnica brzo oporavi i zadivi prirodom. Ipak, ono što je na nju ostavilo najdublji utisak bila je osobenost sokobanjske klime.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Isidore Sekulić ispred biblioteke u Sokobanji
„Srce se ljuljuška“
Isidora u Sokobanju nije došla slučajno. Njen otac i brat umrli su od tuberkuloze u razmaku od tri meseca, a ona sama imala je problema sa plućima. Prema preporuci lekara došla je u Sokobanju i ostala u izbeglištvu tokom rata.
“Stigla sam! Lepo je bilo voziti se kolima dovde. Dosta je dobro ovde, samo je Ozren kavana – nemoguća”, javila se Isidora 26. juna 1914. svojim novosadskim prijateljima, porodici Ostojić.
Isidora je lirski opisivala sokobanjski vazduh kao „radosan“ i „umiljat“, mesto gde čovek sazna da je i srcu mio vazduh.
“ Sokobanja je jedna od retkih klimatskih naših stanica gde se i danju i noću oseća da na ovom svetu ima vazduha, i da u vazduhu ima svežine i mirisa. Tu čovek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce više ne poteže da pumpa i radi, ono se odmara, a grudi, prepune čistog vazduha, dižu i spuštaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška “ zabeležila je Isidora Sekulić, ostavljajući iza sebe jedan od najlepših opisa ove banje.
Stvaralaštvo u doba rata
Boravak u Sokobanji 1914. i 1915. godine nije bio samo lekovit, već i stvaralački produktivan. U Sokobanji je završila prevod dela Oskara Vajlda, a upravo iz tog perioda datira i njena pripovetka „Marica“, u kojoj je, kroz specifičnu atmosferu, ovekovečila sokobanjski predeo.
Dok je rat besneo, Isidora je u tišini banje čitala, prevodila i stvarala, pronalazeći snagu u prirodi koja je okružuje. Isidora je živela u maloj kućici sa gazda Rankom, njegovom ženom Marom i taštom Vidom.
Upravo je baba Vida upoznala Isidoru sa Maricom koja je svoje sinove izgubila tokom rata. Upravo će ona biti inspiracija za čuvenu pripovetku “Marica” objavljenu 1918. godine u zagrebačkom “Savremeniku”.
Danas se u Sokobanji nalazi spomen-bista Isidore Sekulić, inače vajarsko delo Drinke Radovanović, a nastala je povodom 120. godišnjice rođenja spisateljice.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista ispred Narodne biblioteke „Stevan Sremac“ u Sokobanji
Sokobanja kao muza velikana
Isidora Sekulić nije bila jedina koja je lek i inspiraciju tražila pod Ozrenom. Sokobanja je, kao i njena, bila inspiracija i Ivi Andriću, Branislavu Nušiću i Stevanu Sremcu. Danas se sećanje na njih čuva kroz brojne manifestacije, a Sokobanja sa ponosom ističe da su ovi velikani utkali svoje reči u njenu istoriju.
Njen boravak ostao je upamćen kao primer kako umetnička duša pronalazi mir u spokoju sokobanjske prirode, ostavljajući tragove koji se i danas čitaju sa istim divljenjem.
