Čuveni srpski pisac, profesor i akademik Stevan Sremac, proveo je svoje poslednje letnje dane u Sokobanji. Ovo mesto odabrao je za odmor i oporavak, a igrom sudbine postalo je njegova poslednja životna stanica.
Autor neprevaziđenih dela poput Ivkove slave, Pop Ćire i pop Spire i Zone Zamfirove, stigao je u banju podno Ozrena kako bi ublažio zdravstvene tegobe, ali i uživao u nadaleko poznatom boemskom duhu ovog kraja.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Stevana Sremca u Dragovićevoj ulici u Sokobanji
Topao doček za omiljenog profesora
U leto 1906. godine Sremac je došao u Sokobanju kako bi napisao besedu za prijem u Srpsku kraljevsku akademiju. Meštani Sokobanje sa velikim poštovanjem i uzbuđenjem dočekali su uglednog gosta.
Sremac, poznat po svom neposrednom šarmu i vrcavom duhu, brzo se uklopio u svakodnevicu varoši. Dane je provodio u laganim šetnjama kroz banjsku promenadu, razgovoru sa lokalnim stanovništvom i dugim sedeljkama u čuvenim sokobanjskim kafanama.
Brzo se zaljubio u ovdašnji vazduh, domaću hranu i pitomu prirodu. Odsedao je kod sveštenika Živka Jovanovića, a meštani ga pamte kao najviđenijeg gosta, uvek spremnog za šalu.
Kao strastveni posmatrač ljudskih naravi, Sremac je i ovde, uprkos narušenom zdravlju, pronalazio inspiraciju u mentalitetu i anegdotama meštana, ostajući dosledan svom prepoznatljivom humorističkom i realističnom stilu.
Sremac je bio strastveni ljubitelj sokobanjskih izletišta i kafana.
Ostala je zabeležena njegova duhovita opaska: „Šta ću ja tako rano kući, i onako me ne čeka žena“, dok bi u veselom društvu dočekivao zoru.
Odmor koji je prekinula sudbina
Nažalost, njegova veza sa Sokobanjom završila se tragično. Iako je izabran za počasnog člana Akademije, iznenadna bolest ga je sprečila da održi svečanu besedu. Umro je 12. avgusta upravo u Sokobanji, na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića.
Sremac je ispraćen nezapamćeno velikom povorkom. Oko 100 banjskih gostiju i svi stanovnici mesta našli su se u tužnoj povorci za kovčegom. Danas na kući u kojoj je preminuo stoji spomen-ploča, a njegova bista i ulica podsećaju na pisca.
„Sremac je umirao u beloj kućici pod stoletnim orahom i uz žuborenje starog studenca, a cela Srbija sa zebnjom i strahom pratila njegovo bolno mučeništvo i agoniju“, potresne reči Jovana Skerlića.
Sokobanja čuva sećanje na velikana
Vek i po nakon njegovog boravka, Sokobanja s ponosom i tugom neguje uspomenu na velikog umetnika. Pored ulice koja nosi njegovo ime i biste Stevana Sremca, ime ovog velikana nosi i Narodna biblioteka u Sokobanji. Danas ona čuva vrednu građu koja svedoči o dubokoj vezi između slavnog pisca i ovog prelepog mesta.
Sokobanja tako ostaje upisana u istoriju srpske književnosti ne samo kao lečilište, već i kao mesto u kome je u večnost otišao jedan od najvoljenijih hroničara srpskog društva.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Stevana Sremca
Pročitajte još i Isidora Sekulić: tamo gde se srce ljuljuška.
