Od ratnog skloništa do potrage za zdravljem i mirom, jedna od najstarijih banja Srbije decenijama je bila omiljena adresa najvećih imena naše književnosti. Stevan Sremac, Isidora Sekulić i Branislav Nušić samo su neka od imena koja su ovom mestu udahnula duh večnosti.
Sokobanja nije samo turistička destinacija. Ona je svojevrsna kulturna riznica u kojoj su se preplitale sudbine i najplodniji stvaralački trenuci srpske elite prošlog veka. U potrazi za lekom, ratnim skloništem ili jednostavno predahom od gradske vreve, ovde su boravili pisci koji su oblikovali našu književnu scenu.
Sokobanja je bila omiljena adresa velikana. U znak zahvalnosti, ova varoš im se odužila spomen-bistama i imenima ulica, čuvajući sećanje na njihove dane provedene podno Ozrena i Rtnja.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Stevana Sremca u Dragovićevoj ulici
Poslednji boemski dani Stevana Sremca
Najpopularniji pisac svog vremena, Stevan Sremac, počeo je da posećuje Sokobanju 1903. godine na savet lekara. Brzo se zaljubio u ovdašnji vazduh, domaću hranu i pitomu prirodu. Odsedao je na adresi kod sveštenika Živka Jovanovića. Meštani ga pamte kao najviđenijeg gosta, uvek spremnog za šalu.
Sremac je bio strastveni ljubitelj sokobanjskih izletišta i kafana. Ostala je zabeležena njegova duhovita opaska:
„Šta ću ja tako rano kući, i onako me ne čeka žena“,
dok bi u veselom društvu dočekivao zoru.
Nažalost, njegova veza sa Sokobanjom završila se tragično. Iako je izabran za počasnog člana Akademije, iznenadna bolest ga je sprečila da održi svečanu besedu.
Umro je upravo u Sokobanji, ispraćen nezapamćeno velikom povorkom. Danas na kući u kojoj je preminuo stoji spomen-ploča. Njegova bista je ispred te kuće, na malom trgu, a lokalna biblioteka nosi njegovo ime. Ulica koja je ponela njegovo ime jedna je od najlepših u Sokobanji. Poznata je još i kao „Ulica breza“. Ova mesta podsećaju na pisca koji je, prema rečima Jovana Skerlića, umirao
„u beloj kućici pod stoletnim orahom i uz žuborenje starog studenca, a cela Srbija sa zebnjom i strahom pratila njegovo bolno mučeništvo i agoniju”.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Isidore Sekulić ispred Narodne biblioteke Stevan Sremac
Isidora Sekulić: Gde srce ne lupa, nego se ljuljuška
Godine 1914, bežeći od narušenog zdravlja, a potom i od vihora Prvog svetskog rata, u Sokobanju stiže Isidora Sekulić. Ostala je pune dve godine, fascinirana „umiljatim vazduhom“ koji je lečio njena pluća. Inspirisana sudbinama ljudi u ratnim okolnostima, ovde je napisala čuvenu pripovetku „Marica“.
Isidora je ostavila možda najlepši opis ovog mesta, ističući da se u Sokobanji srce odmara, a grudi prepune čistog vazduha dižu i spuštaju srce kao na oprugama.
“Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška.“ zabeležila je Isidora Sekulić.
Danas bista autorke Drinke Radovanović ispred lokalne biblioteke ponosno stoji kao simbol sećanja na ženu koja je u sokobanjskom miru pronašla snagu za život i rad u najtežim vremenima.
Foto: Redakcija Sokolica – Bista Nušića ispred Zavičajnog muzeja
Nušićeva krilatica za večnost
Teško je zamisliti istoriju Sokobanje bez Branislava Nušića. Slavni komediograf dolazio je ovde osam godina zaredom, od 1929. godine, boreći se sa astmom. Čuveni Ben Akiba ostao je upamćen po svom neumornom duhu i šalama na račun inhalacija:
„Mačka na rupi miša čeka, a mi – zdravlje“.
Njegov najveći marketinški doprinos mestu bila je čuvena krilatica:
„Sokobanja, Sokograd – dođeš mator, odeš mlad“.
Smislio ju je kako bi pomogao prijatelju fotografu da bolje prodaje razglednice, ne sluteći da će taj stih postati nezvanični slogan banje koji se citira i decenijama kasnije. Njegova bista danas krasi prostor ispred Zavičajnog muzeja. Isto, jedna ulica u naselju Čuka nosi njegovo ime.
Nasleđe nobelovaca i modernista
Tradicija se nastavila i nakon Drugog svetskog rata. Sokobanja je bila domaćin Meši Selimoviću i Vasi Čubriloviću.
No, posebno mesto zauzima nobelovac Ivo Andrić. Upravo ovde, u tišini banjskog mira, Andrić je, kako se često navodi, započeo rad na romanu „Na Drini ćuprija“. Međutim, ovo su pretpostavke, nema zvaničnih dokaza da je tako. U svakom slučaju postoji spomen-soba u hotelu gde je odsedao, kao i bista ispred hotela. Takođe, ulica sa njegovim imenom čuva sećanje na počasnog gosta.
Ovi velikani nisu samo prolazili kroz Sokobanju. Činili su je centrom kulturne elite, ostavljajući za sobom tragove koji i danas privlače turiste i poštovaoce književnosti, potvrđujući da ovo mesto poseduje tajnu moć okrepljenja duha i tela.
